Rektosigmoidna vaginoplastika je hirurški postupak koji se koristi za stvaranje ili rekonstrukciju vagine. Ova metoda uključuje upotrebu segmenta rektosigmoidnog debelog creva (deo debelog creva koji prelazi iz rektuma u sigmoidni debelo crevo) da bi se formirao novi vaginalni kanal. Procedura se često koristi kod pacijenata sa rodnom disforijom u procesu promene pola od muškog ka ženskom, kao i kod žena rođenih bez vagine ili kod onih koje su izgubile vaginalno tkivo usled bolesti ili traume.

Planiranje operacije odnosi se pre svega na procenu potreba i ciljeva pacijenta. Kod pacijenata koji prolaze tranziciju, neophodna je temeljna psihološka evaluacija kako bi se potvrdila rodna disforija i spremnost za hirurški zahvat. U slučajevima kongenitalne odsutnosti vagine ili gubitka vaginalnog tkiva usled bolesti ili traume, medicinska evaluacija i konsultacije su fokusirane na fizičke aspekte i mogućnosti rekonstrukcije.

Rektosigmoidna vaginoplastika obavlja se u nekoliko koraka. Prvo hirurg bira segment rektosigmoidnog debelog creva koji je pogodan za formiranje vaginalnog kanala. Segment se izoluje, pri čemu se vodi računa da se očuva njegova krvna opskrba. Izolovani segment creva se potom oblikuje i implantira u područje između rektuma i bešike, stvarajući novi vaginalni kanal. Povezivanje sa spoljnim genitalijama se vrši tako da se omogući prirodan izgled i funkcionalnost.

Oporavak od ove operacije zahteva hospitalizaciju i praćenje kako bi se osiguralo da nema komplikacija poput infekcija ili problema sa šavovima. Pacijentima se savetuje odmor i izbegavanje teških fizičkih aktivnosti.
Rektosigmoidna vaginoplastika je često izbor kada druge metode stvaranja vagine, poput upotrebe penilne kože ili razvlačenja, nisu moguće ili su neuspešne. Ova metoda ima prednosti kao što su prirodnija lubrikacija i osećaj, ali može imati i specifične rizike kao što su stvaranje ožiljaka na mestu gde je segment creva uklonjen, kao i mogućnost nastanka problema s crevnom funkcijom.
Pacijenti koji razmatraju ovu vrstu operacije moraju detaljno razgovarati sa svojim hirurškim timom o svim aspektima procedure, uključujući očekivanja, moguće rizike i dužinu oporavka, kao i o potrebi za dodatnim hirurškim intervencijama ili prilagođavanjima u budućnosti.